Odveo me je jedan Brat, još kao učenika, u poslastičarnicu i naručio nam po "sutlijaš", sa cimetom, preko, pa kaže:

- Ovo su jeli bogati Srbi, nekada. To, ko je jeo, taj je bio ili bogat ili Mason. Beše to luksuz.

Volim sutlijaš, ali on ga "baš" voli. Smaza jedan, pa drugi…  Jeo je tako slatko da sam i ja porucio još jedan, mada ga nisam mogao dokrajčiti. 

Upoznali smo se sasvim slučajno. Naime, organizovao sam izložbu slika u restoranu koja se nalazi u sklopu moje lože. Bilo je dosta zainteresovanog sveta. U društvu Starešine moje Lože stajao je čovek koga sam odmah okategorisao kao čoveka sa naših prostora. Prišao sam, upoznali smo se, pa se i dogovorili da prilikom mog prvog dolaska u Srbiju, svratim u Vrnjačku Banju i potražim ga. Tako je i bilo.

Nego, da se vratim u poslastičarnicu.

- Mora da si iskusan, kad u “kasne” godine ulaziš u nas red. Dobro je da covek u mlađim godinama pođe našim putem, ali to zna da bude i mač sa dve oštrice. Očekuju nesto što nikada ne mogu da vide u Bratstvu. Verujem da imaš svakojakih iskustava, da si visperan i okretan; tako mi delujes.

Setih se masonskog kodeksa u kome stoji: „Pre budi posten nego okretan“, pa pomislih da me stavlja na neki test, ali me te misli, poznavajuci ga, prodjose.
Malo me secnu ono „kasne“, pa zar mu ja tako delujem, ali nema veze, verovatno je mojih 30 i neku godinu smatrao veoma zrelim dobom.
Kad vec pomenusmo iskustvo, postavih mu jedno, relativno glupo i prosto pitanje.
-Moze li jedan neiskusan covek postati Mason?
-Relativno iskusan, ce reci da to zavisi od toga, sta podrazumevati pod pojmom  „neiskusan“. Sta ti mislis?
-Licno-nastavih-mislim I siguran sam u svoj primer:
Mnogo godina provedenih sa dobrim, losim, neodredjenim ljudima, u raznoraznim situacijama, posao, JNA, razne drzave, razni kontinenti, rat, brakovi, usponi, padovi, ponovni usponi, ljudi na mojim ledjima, nerazumevanje, promasene investicije, sumnjivi krugovi ljudi, predsednici drzava, Princevi, Kraljevi, ministri, prostitutke, … i tako 20 godina. Tek tada sam samom sebi rekao da sam  spreman da udjem u sobu za kontemplaciju. Zeljan razumevanja, brusenja, istomisljenika i spoznaje samog sebe, posao sam na put, kojim je Josef Kneht, u sva tri zivota proputovao. Ipak, posao sam sa nule. Ponovo sam rodjen.

-Lepo, a cuj sad da ti ja kazem moje misljenje o iskusvu i neiskustvu!-i poce.
-Pokisne li covek jednom, nece mu nista faliti; pa neka pokisne i sto puta nista mu ne fali, ali ce dobro znati kada je za kisobran a kada ne. A opet, prevarili ga zena jednom, mozda joj I oprosti; prevarili ga vise puta, lud je ako oprasta I taj sigurno ne zna sa zenama. Sta je zajednicko za obadve situacije?  “Iskustvo”!
Koliko je iskustvo coveka koji, ceo zivot, nije izasao iz svog sela, grada, drzave….? Koliko je iskustvo radnika koji ceo zivot radi jedan isti posao, u istom preduzecu, nada se “nekom boljem” vremenu I obezbedjivanju dozivotne egzistencije? Da li svi ljudi mogu da govore sa iste razine? Namucen I  nenamucen, ranjenik I dezerter, car I rob? Ne mogu, a opet o jednoj stvari mogu;  o“Iskustvu”!
Citanje Sidarte je za mene bila spoznaja jedne vrste iskustva. Duhovno iskustvo. Jedan covek koji u potrazi za istinom, spoznajom zivota i sveta oko sebe, ustvari, spoznaje da je njega Bog odredio da splavari i upucuje neupucene, da im prica price mudrosti, koje je njemu njegov ucitelj, bivsi splavar, isto tako, preneo. Sta znaci imati iskustvo Sidarte? Znaci spoznati zivot. Moze li se neko od nas pohvaliti takvim sadrzajem zivota? Mozda i moze, mada, i onaj koji je ceo zivot u fabrici za masinom, misli da je spoznao zivot u punom svetlu. To je njegov „ponos“. Reci mu kako su Nemice i pored hladnog Germanskog karaktera, vrele, kako mirisu crnkinje iz Afrike, sta je to sto Francuskinje stvarno znaju da daju vodeci ljubav, zasto su Azijatkinje bludne ili stidne….?! Reci mu to, uvredili bi ga, mozda! Napravio bi ga covekom nize vrednosti, sto jedan iskusan covek nikako ne bi smeo sebi da dozvoli.
    Slusao sam ga sa nekim strahopostovanjem. Ipak je on 33. I kako rece njegov sin “ovaj matori zna sta ce Bush sutra da doruckuje”.
-Kakvo je tvoje iskustvo posle sva 33 stepena? Postavih mu direktno pitanje.
-Paaa, mozda nije kao tvoje. Ja nisam bio u ratu i druzio se sa kriminalcima i prostitutkama ali sam dozivljavao nesto sto je paralelno tome, citajuci, putujuci i uceci od starije Brace. Svaki stepen je jedan Fakultet; za mene.
    U tom momentu pored naseg stola prodje prodavac ruza, elegantno obucen, sa sesirom i belim rukavicama. Nasmejasmo se bas od srca I moj sagovornik, ga pozva:
-Dodji za sto. Ne trebaju nam ruze, samo da te nesto pitam.
-Kafu, malu kiselu i krempitu-rece prodavac ruza i sede u stilu gospodina prefinjenih manira.
Upoznasmo se sa par pitanja koja su standard u takvim trenutcima i vec posle prvih komentara, zakljucismo da je prodavac ruza veoma intelegentan i pametan covek.
-A, da te nesto pitam, sta ti znace te rukavice?
-Pa kako za koga. Neko me zbog njih smatra gospodinom, neko mi se smeje, neko me cudno gleda I postavlja mi cudna pitanja a one meni puno znace.
-Zasto ti puno znace?-upitah ga sa dozom osmeha.
-Pa da me ne bode trnje od ruza.
Smejali smo se dobar minut. I on.
-Braco-trgosmo se obadvojica-da ja vas nesto pitam!
Jel vi to mene ismejavate ili sta?
-Ne, nikako, nemoj molim te to tako da razumes. Samo nam je bilo cudno sto covek tvog drzanja, elegantan, prosto receno, aristokratskog izgleda, prodaje ruze. I Jos bele rukavice, koje u nekim slucajevima predstavljaju simbol ljudske cistoce.
-Pa ja I jesam cist, nacitan, gospodin sam i ako prodajem ruze. Sta tu ima cudno? Imam i ja biografiju, prosao sam sveta, fakultete, kamioni, avioni, sve ja to znam, jednom recju „osedeo sam“, ali ovo mi je izvor lepih prihoda a i sa ljudima sam. Svaki dan upoznam nekog, razmenimo price, iskustva... pa vidite i ovaj nas razgovor; mozda sam ja nesto od vas naucio a mozda i vi od mene. Sve u svemu jedan lep prijatan i konstruktivan razgovor!
„Sidarta“, obadvojici nam prodje kroz glavu i pogledasmo se.
Dalji razgovor nam otkri coveka rodjenog za nase bratstvo, od koga moze da se nauci sto-sta. Ustao je pozdravismo se a on rece da smo zanimljivi sagovornici, jos jednom mahnu i ode.
-Ovaj kao da je na vrhu. Cu´ li ga ti kako smireno i pametno prica. Kako covek moze da se prevari.
-Pomenuo si “kao da je na vrhu”.
Kakav je to osecaj?
-„Cudno mirno“-odgovori mi.
-Kako to objasnjavas?
-Pa vidis, tada si tek kao rodjen. Dobijes sindrom Petra Pana; duh decaka u telu odraslog coveka. Onda se smejes svom zivotu; vidis sta si trebao, sta nisi trebao i sve ti je svejedno. Nijednom ti ne padne na pamet ona stara uzrecica: „eh da su mi one godine a ova pamet“; samo gledas sve oko sebe i vise nego ikada se trudis da tezis savrsenstvu, i da prema svima budes bolji nego ikada. To je ulaznica za novi zivot; sto si iskusniji, dobices bolji polozaj u novoj dimenziji. Vi, Svedjani imate dosta iskusenja u „paralelnim stepenima“ i kojima jedan mason spoznaje radnu i spekulativnu masoneriju, istovremeno. To je takodje iskustvo; dobro, lepo, iskren da budem, mozda „malo zastarelo i egoisticno“ ali posebno.
Pitah ga:
-A otkud ti to sve znas; da li je to…..?
-Da. To ti je , Brate moj, Iskustvo.- odgovori mi i nastavi da jede sutlijas sa cimetom u Svajcariji.