… negde u Nemackoj 12. jula 1999. godine
Lezao sam na podu svoje radne sobe, prekrstenih nogu I sa rukama pod glavom. Gledao sam u plafon I zamisljao jedan daleki, davni, izgubljeni svet. Nisam mogao da odlucim sta je: I daleki I davni I izgubljeni su mi delovali kao tacni odgovori. Odlucio sam da citam. Citacu sve sto za cim mi se ukaze prilika I sve sto mi “padne pod ruku“. Bratstvo Slobodnih zidara, kome pripadam, je danasnjost, moja savremenost, istina, a Vitezovi Templari su za mene jos uvek mit.
… i predjoh kilometre tragajuci za odgovorom; prespavah na mestu gde se najspokojnije spava, Bog mi podari zdravlje, Sveti Nikola srecu na putu, a Sveti Djordje da istrajem.
… i istrajah!

Lanshut, 1. avgust 2000. godine
Stajao sam sa jos trojicom kandidata ispred svestenika Evangelisticke crkve I svestenika Ruske pravoslavne  crkve. Upravo je se zavrsila molitva kojom smo sa sigurnoscu nasim uciteljima dali do znanja da smo Hriscani. Ucitelj me je posmatrao, neobicno zadovoljan, sto je uspeo jednog stranca da, za nepunih godinu dana, uputi svetim, hodocasnim stazama I upozna sa skoro svim tajnama jednog drevnog bratstva. Ceremonija molitve je zavrsena I sa nasim uciteljima I bracom iz Reda Templara smo se obreli u Hotelu “Vierholzen” na periferiji  Landshuta. Za nas su organizovali veceru, posle koje smo se u manjim grupicama raspricali u holu, uz vino I peciva lokalnog pekara ali nadaleko poznatog, takodje clana bratstva Templara. Ucitelj me uhvati pod ruku I upozna sa prvim covekom policije Bajerna, Rudolfom Stihom.
Proslo je godinu dana i doslo je vreme za „udarac macem“. Ucitelj me je poducio jos mnogo cemu; igrama, vezbi strpljenja, vezbi radoznalosti, untrasnje borbe i jos mnogo cemu.
 
Landshut, 24 jul 2001. godine
Nasao sam se ispred iste crkve, Templarske, srednjovekovne, gde sam pre godinu dana obavio cin Molitve, za mene carobnog mesta, na kome cu, kako mi braca rekose, doziveti nesto sto se moze bas I nazvati “Carobnim”. U desnoj ruci sam drzao kljuc. Nezgrapno povelik, celicni, sa par svetlih, kao niklovanih mesta na sebi i ornamentikom koja je odavala njegovu drevnost. Ruka nekog vestog kovaca je iskovala gvozdje tako da je lako bilo primetiti reljef konja sa dva konjanika.
… i setih se reci moga ucitelja: „Tamo gde budes hteo, nemoj uci a tamo gde te ne bude volja nosila, zakoraci. Kusaj u sebi radoznalost Templara”.
Sledeci slepo ove reci, obreo sam se pred 6 malih kapijica, toliko uskih da samo jedan normalno uhranjen covek kroz njih moze da prodje. Radoznalost me je terala pa odlucih da ih probam sve. Bile su od kovanog gvozdja, perfektno ukrasene. Pogledah u kljuc pa u kapije; Izgledale su, a verovatno ih i jeste  bas isti majstor pravio.
Iznad kapije koja je se nalazila skroz levo od mesta gde sam stajao pisalo je: „Ordo“.  Kapija je bila ukrasena isprepletanim stabljikama neke meni nepoznate biljke i kovanog gvozdja. Ubacih kljuc i lagano pokusah da otkljucam. Nije islo. Pokusah malo jace i kljuc kao da se slomi u cilindru i poce da se okrece bez ikakvog efekta i nade da ce se kapija otkljucati. Izvukoh kljuc i on je, hvala Bogu, bio citav. Otidjoh do druge kapije. Iznad nje je stajao vec dotrajao natpis „Supremus“. Istim ritualom ubacih kljuc ponovih isto sve, I isto se sve I odigra. Bese mi malo smesno. Treca je bila nekako najsredjenija i najocuvanija a iznad nje je pisalo „Militaris“. Prvo sam probao da je otvorim bez kljuca jer mi je izgledala kao da neko tuda svakog dana prolazi. Prevario sam se. Kljuc takodje nije isao.
Iznad cetvrte je pisalo „Templi“. Bio sam siguran da ni sa njom necu imati srece, I bio sam u pravu. Sada sam se vec naglas nasmejao i upitao se „da li su drevni Vitezovi bili podvrgnuti istoj igri zivaca“? Prisao sam petoj kapiji. Iznad nje je pisalo  „Hierosolymitani“. Resio sam da je ne otkljucavam. Bese to jos jedna „igra radoznalosti“ koju mi je ucitelj pre postulatskog dela pokazao. Iznad seste kapije nije pisalo nista. Obicna kapijica sa kopljem, kao ornamentom, po sredini. Zapeo sam ali kljuc nije isao. Kao da je se sjedinio sa cilindrom. Jos jednom sam pokusao i vec se uplasio da ne slomim kljuc koji mi je bio poveren sa tolikom vaznoscu i posle tolikih ceremonija. Ucitelj mi je vise puta rekao da, kada izgubim svaku nadu, pokusam da napravim nemoguce. Sta je ovde bilo nemoguce? Kljuc, kapija… Ali, znao sam da postoji nesto sto je tu negde ali ga samo treba dotaknuti, setiti se, imati srece… Gledao sam toliko filmova gde glavni junak u poslednjem momentu nalazi resenje, deaktivira bombu, spasava zarobljene, uspeva da spusti avion, resava ubistvo i td. Ovo nije bilo to. Reziser  je odavno na vecnom istoku a oni koji su prenosili njegove poruke i tajne nisu bili kraj mene. Znam samo da su me naucili dovoljno i da sam sigurno spreman da nadjem put do prosvetljenja. Tajna je bila u meni i u mom licnom shvatanju svih stvari i igara koje mi je ucitelj pokazao i poverio.
Sesta kapija mi je govorila da se borim. Ornament sa prve kapije mi je govorio da se upoznajem sa necim sto je neprolazno. Ja sam bio nepoznata biljka koja se grli, upoznaje sa nerdjajucim celikom. Na drugoj  behu dva konjanika na jednom konju. Prepoznao sam simbol bratske pomoci vitezova templara. Treca me je podsetila na uciteljeve reci: „Idi dalje, ne staj, neka te lepo ne iskusa“.Cetvrta je bila ukrasena samo slovima kao nekim meni nerazumljivim tekstom. Razmisljao sam sta bi to moglo da bude i setio se jednog poznatog pisca I njegove knjige ”Igra staklenih peril”. Kao da je sam Hese stajao pored mene I rekao mi „ova slova, ispisana, nabacana, bez reda moras da uoblicis, napravis recenicu“. Pa to je to. Tu je resenje. Seo sam ispred kapije I sastavljao recenicu. Nista mi nije padalo na pamet kao asocijacija za resenje rebusa. Posle pedeset minuta gledanja u slova zaprepastio sam se primetivsi da su slova razmestena tako da ocrtavaju kljuc ali iz dva dela. Uzeo sam kljuc I pokusao da ga “prekinem” ali bez uspeha. Onda sam ga stavio u cilindar seste kapije I jako trgnuo…. Kljuc je ostao u cilindru a gornji deo je se okrenuo. Kljuc je se polako odsafljavao. Imao sam vec u ruci manji deo iz koga je ispalo pisamce, tako malo da sam bio zabezeknut, kako je moguce da neko uopste napise tako mala slova i cemu to uopste sluzi. Znao sam, medjutim, vec da je to bila jedna od bitnijih tajni koje su me vodile do sobe za prosvetljenje.
Sve to je se desavalo u u delu porte crkve koji  nije bio povezan, fizicki sa samom Templarskom crkvom. Kapijice su vodile u jedan malo “sumnjiviji” deo porte. Mislio sam, ako prodjem nekim od prolaza, mozda uradim nesto sto je protiv zakona Templarskog bratstva I njihove teritorije, na kojoj sam se upravo nalazio. Resio sam da prvo desifrujem pisamce, koje nije izgledalo da bas na mene ceka, da ga bas ja vratim u stvarnost. Znao sam, ipak, da je svaki kandidat koji je hteo da udje u bratstvo Templara drevno i istorijski, kao ja, dobijao slicne zadatke i da je od postulatskog dela do „udarca macem“, u zavisnosti od volje kandidata, organizovana neka vrsta hodocasca, kako bi buduci Vitez doziveo i video pun sjaj Templarskog maca. Moj prvi zadatak bese malo neizvestan i prilicno avanturisticki. Prosto, dobio sam jedan E-Mail od brace OSMTH-a iz mog grada u kome je pisalo da se u odredjeno vreme moram pojaviti u crkvi Sv. Andreja u okolini Miluza, u Francuskoj.

Francuska, Reiningue, 1. septembar 2000. godine
Na dogovoreno mesto, dosao sam u dogovoreno vreme I parkirao auto blizu crkve, mozda najmanje koju sam u zivotu video. Prisao sam do jedne cesme da se umijem I malo razbudim, umoran od putovanja I primetih da mi u susret dolazi covek sa nakrivljenom beretkom na sitnoj glavi I brcicima bas onako kako ih je slavni, kontraverzni slikar Salvador Dali, negovao. Pomislih da je mestanin I da zeli da me pita da li mi je potrebna pomoc.
-Monseur Djordjevic?-upita me na moje iznenadjenje.
-Da, ja sam-odgovorih na Nemackom jeziku.
-Drago mi je, moje ime je Patrik Nolde. Malo sam Nemac, malo Francuz, ali koliko primecujem komuniciracemo na Nemackom, ili…?
-Da, moracemo, jer sam ja na zalost pravi antitalenat za jezike. Jedva sam i Nemacki savladao a na Francuskom znam jedino da narucim sendvic sa sunkom i sirom i da trazim cackalicu!
Patrik se nasmeja i ponudi mi da odemo do njegove kuce, koja je se nalazila na kilometar od crkve. Njegova zena, prava negovana Francuskinja sa predivnim manirima me je posluzila ledenom vodom sa njihovog bunara i nekom vrstom dzema, ustvari nesto kao nase slatko od sljiva. Iza kuce, na suprotnom delu od ulaza je se nalazio pravi raj. Veliko, travnato dvoriste, sa bunarom, mnogo cveca, par skulptura i jedan trem ispod koga su se nalazile cetiri stolice kao iz doba Viteza, koji su u tim krajevima nekada harali. Sto je bio kameni i sve je odavalo i disalo nekom drevnom, viteskom atmosferom. Reiningue, mesto blizu Miluza, u kome sam se nalazio, je bilo pravo malo uspavano Francusko selo. Francusku atmosferu je kvarilo samo nekoliko reklamnih natpisa pojedinih radnji na nemackom jeziku.
Ugostise me kao da se znamo 50 godina i kao da su me zeljno iscekivali svo to vreme. Ispricasmo se o svemu I svacemu pa Patrik predlozi da se malo prosetamo kako bi nam zeludac bolje svario hranu.
Proveo me je kroz njegovo imanje, selo i odveo me na jedan brezuljak, odmah iznad sela.
-Vidis li ovo seoce? Kao sto je Mercedes najbolji auto, kao sto je Bang Olafsen najbolji u svom svetu ili kao sto je Hagen Dasz najbolji sladoled, tako je I meni moj Reiningue najbolje mesto na planeti Zemlji. Davne, 1956 godine  sam otisao iz ovog kraja u potrazi za boljim I lepsim. Ziveo sam u Parizu, Njujorku, Atini, Bernu, Berlinu I onda sam u Budimpesti upoznao moju Luciju. Zivot je cudo. I ona je kao I ja patila za svojim krajem I zelela da se vrati tamo gde je I rodjena. Neces verovati kad ti kazem da je rodjena nepunih 200 metara od mene. Roditelji su joj se posle njenog rodjenja preselili u Budimpestu koja je takodje predivna ali nije kao nas Reiningue. To su neki zivotni znaci. To svaki covek treba da prati. Nista se slucajno ne dogadja. I to sto si ti danas ovde nije slucajno. Igra ili vezba radoznalosti je samo isprobavanje jednog buduceg viteza. Intuicija te je vodila da ne skrenes za Miluz nego da prodjes kroz ovo selo, gde si u stvari i trebao da dodjes. Pratio si znake u sebi. To je vec Viteski. Ti si na svoje hodocasce vec krenuo. Postoji jedna recenica, u zivotu Templara veoma bitna; „Tamo gde budes hteo, nemoj uci a tamo gde te ne bude volja nosila, zakoraci. Kusaj u sebi radoznalost Templara”.
Svhatio sam da je ovaj put bio moje prvo iskusenje na koje sam ja bez razmisljanja krenuo. Da nekim slucajem nisam odlucio da posetim Reiningue, ne bih nastavio dalje. Nista znacajno ne doziveh, bar na prvi pogled. Ali covek sa smesnim brcicima bese pun prica sa jakim duhovnim porukama. E, bas to je ono sto jednog Viteza odrzava i pomaze mu da istraje. Pricao mi je Patrik o mnogim stvarima koje su usko vezane za zivot Templara danas.
-U moderno vreme i nase bratstvo je modernizovano. Ima skeptika koji nam ne pridaju paznju, ali to je dobro; ne smetaju nam. Kao i Slobodno zidarstvo i Templarstvo je zivotna disciplina, sport kojim se bavi duh u coveku. Sto mu se vise paznje posveti postaje istinskije, vece i oplemenjuje te. Bilo bi mi drago da posetis nas centar u Spaniji. Tu su braca koja su za Templarski zivot ucinili mnogo. Pretezno su stariji ljudi i u jednoj vrsti manastira-doma za starije organizuju raznorazne zanimljive stvari vezane za zivot i put onih koji zele da spoznaju pravi duh vitestva ´de Pejena, Zaka de Molaja i njihove brace. Dosta njih zna Nemacki jezik pa ti nece biti problematicno.
Odveo me je jos jednom do male crkvice Sv. Andreja koja je na sebi imala ornamentiku jedne Templarske crkve, ali ne bas naglasenu. Ispricao mi je istoriju crkve, celog kraja I pozvao me da sledeci put navratim sa porodicom. Pozdravili smo se I u pomalo dirljivoj atmosferi, rastali.

Spanija, Elche, 12  septembar 2000. godine
Malo dalje od Alikantea, poznate turisticke destinacije, nalazi se mesto Elche. Manastir, samostan ili centar „Corde“, ne znam koji bi termin bio ispravniji, sam pronasao bez problema. Odmah sam dao do znanja da sam „Nemac“ i odvedose me do coveka u kolicima sa koznom kapom Dolce&Gabana na glavi i Lap-Top kompjuterom u krilima. Bio mi je smesan na prvi pogled. Upoznasmo se i primetih, da nekim slucajem ovaj covek nije u kolicima, mogao bi da se tuce sa 10-ak ljudi u isto vreme. Delovao je neverovatno jak i okretan. Svaki pokret mu je bio neverovatno zivahan. Nasmejan i veseo sto sa nekim moze da prica na svom maternjem jeziku predstavi mi se kao Matijas Globe, bivsi oficir Nemacke armije. Rece da je u sastavu Francuske Legionarske vojske bio u Alziru i da je tamo ranjen. Od tada je u kolicima. Templar je vec 50 godina i ovde u centru je jedan od glavnih i najodgovornijih ljudi. Objasni mi cime se bave, kako funkcionisu i sve do najsitnijih detalja. Iznenadio sam se kada sam cuo da je upravo njihov centar bio glavni organizator pomoci nastradalima od Cunamija i da su skupili od mnogo Templarskih i Masonskih udruzenja skoro Milion i trista hiljada evra koje su kao pomoc urucili nastradalim drzavama. Znao sam za taj podatak ali nisam znao da su upravo oni to organizovali i sproveli u delo. Priznao sam mu da sam I ja kao Mason ucestvovao u donaciji I da me je malo bilo stid sto sam izdvojio samo 100 evra. Steze me za ruku I rece, onako saljivo, na uvo:
-Ja sam dao 25!
Objasnio sam mu gde sam bio, koji je cilj mog putovanja I rekoh da sam dosao da ih posetim jer je to bila zelja brata Patrika Noldea.
-Lepo je to, samo da nas posluzi vreme pa da te odvedem na par mesta u okolini da, bar mastom dozivis nesto sto su nekada nasa braca Vitezovi Templari dozivljavali.
Spavao sam neverovatno lepo, spokojno i „dugo“. Kada sam ustao video sam da je dosta clanova vec spremno za neki put. Kape, ranci sa picem I sendvicima, svi u patikama, bermudama. Bilo je I “mladjih”, otprilike 30-togodisnjaka. Matijas je vodio glavnu rec.
-Evo ga Srbin-rece Matijas naglas I mahnu mi.
Tog momenta mi pridje onizi gospodin, aristokratskog stava iako je na sebi imao neke smesne bermude i kapu na kojoj je pisalo „Bob Majstor“.
-Izvinjavam se ali vi ste iz Srbije ili…?-obrati  mi se na Srpskom.
-Da, ali zivim u Nemackoj. Vi?
-Zovem se Milos, zivim u Londonu. Dosao sam verovatno iz istog razloga kao i vi.
Zasmetalo mi je svo to persiranje pa predjosmo na “ti”.
-Pa evo ja negde idem zajedno sa svima vama, ali me ubite ako znam gde.
-Pesacicemo do mesta Carrús, nije daleko,  sat ipo pesacenja, do jednog od prvih templarskih naseobina u Spaniji. Poseticemo njihovo groblje a zatim, u povratku autobusom idemo do obale gde su vec vekovima ukotvljeni njihovi brodovi, koje im je Spanska kraljica poklonila kako bi bezali od progona Pape Klementa I Filipa “Lepog”. Danas imamo lepu turu I veoma zanimljivu. Ovo mi je sesti dan da sam u centru i veoma sam zadovoljan. Jeste da kosta ali isplati se.
To je bila takodje jedna od delatnosti centra. Razne turisticke destinacije, zanimljive za one koji su u bratstvu ali i za one koji to nisu.
Pesacili smo skoro dva sata. Odmarali smo se na par mesta I vodic nam rece da smo za tri minuta na cilju. Milos je vec bio upucen u sve sto nas je ocekivalo.
-Ti si vec bio ovde-pitao sam ga.
-Ne, nikada.
-Pa otkud sve to znas?
-Prvo imam 55 godina, dugo sam templar I na ovu vrstu hodocasca sa spremam vec 7 godina. Fizicki, psihicki I novcano.
Nisam hteo da pitam sta sve to kosta ali verovatno da je suma bila „jaca”. Bilo kako bilo, ovo treba videti. U zivotu sve kosta.
Dosli smo do prvih grobova Templara koji se jasno razlikuju od ostalih. Templarski uvek imaju uklesan znak „lobanju i dve ukrstene kosti“ ispod. Pratili smo stazu pored koje su bili natpisi na pojedinim grobovima, koji su jasno objasnjavali da je to nekada bilo Templarsko naselje ili grad. Kamenom uradjen put je vodio do crkve St. Petrus. Iznad ulaza je pisalo „Ordi Templi“.
Vodic nam je objasnio da je upravo ta crkva bila poslednje odrediste Templara pred ukrcavanje na brodove. Rece i da su krenuvsi sa tla Spanije posli u nepoznato. Bilo je vazno pobeci od pogroma, koji je pretio Templarskom bratstvu. Jedina orijentacija im je bila zvezda “Severnjaca”. Po nazorejskim svicima ta zvezda se zove “Merika”. Putujuci u pravcu nje stigli su do nepoznate zemlje. Bila je to danasnja Amerika. Rece jos I ovo:
-Kasnije, prvi covek koji je sisao na tlo danasnje Amerike je bio Amerigo Vespuci. Kombinacijom imena “Amerigo” I zvezde “Merike” dobilo je se ime „Amerika“. Kolumbo nikada nije dosao do Amerike. Dosao je do Juzne Amerike i to samo do Dominikanske Republike. Sve ostalo sto ste culi, ucili I znali su ciste lazi Rimokatolicke crkve I Vatikana.
Nisam disao od uzbudjenja.
-Braca koji imaju volje I vremena mogu da posete Kapelu u Roslinu, najveci hram Templarske istine, danas-rece nam vodic I podize plavu zastavicu koja nam je sluzila kao orijentir.
Spremao sam se za jos jednu noc u centru. Sutra krecem I bilo bi dobro da se posle jednog napornog dana, dobro ispavam.
Video sam da je neko prosao par puta pored vrata od moje sobe I zakljucih da je to bio Matijas. Video sam kako na terasi, umotan u cebe, zavija cigaru. Ogrnuo sam nesto jer je noc bila prohladna I seo pored njega.
-Srbine, kako je bilo danas?
-Odlicno, zanimljivo i pre svega, bas hodocasnicki.
-Vidim, upoznao si zemljaka, Milosa!
-Da, zanimljiv i dobar covek. Eto sad imam prijatelja I u Londonu. Pozvao me je da dodjem u posetu kod njega.
-Jedan Mason je davno rekao: “Prijateljstvo je cilj, ne sredstvo” I ako se toga budes drzao, osetices punu snagu I svu car prijateljstva.
Ove reci me prate na svakom koraku I dan-danas.

Skotska, Roslin, 25 maj 2001.godine
Sa Bratom Sebastijanom Schilerom, mojim uciteljem, sam prisao sa Zapadne strane najlegendarnijeg I najtajnijeg zidanog zdanja od covekovog postojanja do danas. Izbrojao sam desetak kupola, visokih, otprilike po 11-12 metara, u cijoj sredini je se nalazio ulaz u kapelu. Medjutim, taj ulaz je bio zazidan. Vremenom oronula, ali neverovatno monumentalna u mojim ocima, predamnom je stajala Roslinska Kapela. Obidjosmo sa leve strane I dodjosmo na juzni ulaz. Bilo je otvoreno I neki radnici su unosili nesto kao kamene ploce. Prisao sam ulazu. Iznad samog ulaza sa leve strane je stajala “Izvajana kamena grana Bagrema”. Sa desne takodje ali okrenuta u kontrapravcu. Prosavsi kroz lucni ulaz stigosmo do jos jednog iza koga je se sirila velelepna katedrala. Skroz desno je stajala stolica isklesana od kamena na kojoj su bili vidni nasloni za ruke u obliku klipa kukuruza. Sebastijan mi rece da to nije kukuruz, jedna od spornih tacaka, zaludjenika za pricu o Kolumbu,  ali da se obrisi te zitarice nalaze na zidovima kapele negde sa spoljne strane. Gledao sam svojim ocima sve ono o cemu sam slusao I video samo na slikama u proteklih 39 godina mog zivota. Na jednom kraju kapele nesto zasija pa se izgubi, pa opet zasija pa se opet izgubi I tako vise puta u nejednakom ritmu. Sebastijan primeti da me je to trznulo, nasmeja se I rece:
-Nema toga koji nije odreagovao kao ti. Pridji.
Prisao sam polako, kao dete kada ima strah od nepoznatog. U jednom delu koji je osvetljen sa tri velike svece stajalo je nekoliko maceva, neverovatno blistavih, vidno da na nekoga cekaju. Izbrojah; bilo ih je sedam.
-Svake godine neko od brace, za svoje zasluge i humanost dobije jedan od ovih maceva. Ove godine iz 7 drzava dolaze Veliki kancelari da ih uruce onima koji su ih zasluzili. Na zalost, toj ceremoniji prisustvuju samo pozvani. Desice se to za desetak dana. Ovi macevi vec godinu dana disu sa zidovima kapele, upijaju njihov miris, u njih ulazi duh Templara. Desava se da neko ne moze da dodje, pa mu se mac salje u Hram u kome ce biti iniciran.
Jedna istorija je stajala predamnom. Pitao sam Sebastijana:
-Da li cu biti kukavica ako u nekoj mojoj buducoj knjizi, prici, sve utiske koje sada dozivljavam, zadrzim za sebe?
-Znam sta hoces da kazes! Hoces da kazes da ne postoje reci kojima bi opisao ono sto je pred tobom. Bilo kako bilo, nisi kukavica. Svaki covek u zivotu treba da ima jednu tajnu. To je ono sto ga golica, tera na vezbu istrajanja, osvezava mu duh I potrebu za borbom sa svojim drugim “ja”. To je jos jedna vrsta duhovnog treninga. Ostavi sve utiske od danas za sebe. Zamisli situaciju da ti dodje poznanik koji je danas radio u fabrici ili vozio kamion, ceo dan i kaze: „Opet citas te glupe knjige o tvojim sektasima i Vitezovima“, sto je se meni dogodilo. On danas vozi kamion, sedne negde da popije pivo, dodje kuci pa ako ima volje natera zenu da vode ljubav. Ode do neke kafancine, nabacuje se konobarici, gleda u njene grudi, noge, pa ode do toaleta i samozadovolji se. I tako godinama. Cime on oplemenjuje svoj duh? Nekim novim slagerom na radiju? Da! Tu pocinje I tu se zavrsava. Mozda je on vredan I dobar covek. Mora ujutru na posao da bi izdrzavao porodicu. Takve treba razumeti. Ali, takvi tebe ne razumeju, smeju ti se I gledaju te kao klovna. E zato neka ostanu u kabini svoga kamiona.
Koliko god  hteo, nemoguce je opisati unutrasnjost I ambijent Roslinske kapele. Mnogo Templara, tokom istorije, je se posle duzeg boravka u Roslinskoj kapeli zamonasilo. Neka od imena behu isklesana na jednoj ploci u istocnom delu kapele.
-Ovaj put, put do kapele je jedna od najbitnijih staza jednog hodocasnika, buduceg Viteza Templara. Miris ovih zidova ce ti vecno ostati prepoznatljiv. Svaki Templarski mac, nekim cudom, mirise na ove zidove; svaki plast kao da je bas ovde uprljan… dosao si na izvor predanja, jedne istorije, istorije  Monaha I Vitezova Jerusalemskog Reda. Dovoljno je videti I osetiti ovaj miris. Spreman si!
I stvarno, za nepuna 3 sata u Roslinskoj kapeli udahnuh cudo!

Landshut, 24 jul 2001. godine
Napustio sam dvoriste Templarske crkve u Landshutu I seo na klupu nadomak porte crkve. Citao sam meni nerazumljivo pisamce. Moj ucitelj, Sebastijan, se nije javljao ni na jedan telefon. Morao sam sto pre da ga nadjem. Taman sto sam hteo da ustanem, zacuh iz crkve glas koji je nesto pevao. Oslusnuh i… stvarno je to bila neka pesma. Zatim cuh dva pa tri, pet glasova i kao da je se neprestano povecavao hor. Nerazumljiv, ali tekst mi je bio kao poznat. Pogledah u cedulju I poceh da pratim pazljivo tekst koji nisam razumeo. Nesvesno sam prisao do glavnih vrata crkve. Hor je bivao sve jaci. Odjednom, pored mene se stvorise dvojica monaha sa leve I desne strane. Uplasih se ali se I brzo sabrah. Jedan je bio obucen u belu togu do zemlje a drugi u crnu. Prvi me je pitao:
-Znas li kuda ides?
-Idem putem hodocasnika-odgovorih
-Znas li ko te cuva na tom putu?
-Cuvaju me moja  braca.
-Da li su ti poznati njihovi obicaji?
-Upoznao me je moj ucitelj.
-A gde on zivi?
-I moj ucitelj I ucitelj moga ucitelja zive u ovom zdanju.
-Znas li sta je ovo?
-Znam! Ovo je dom u kome zive, svojim duhom i delom, vitezovi, cuvari groba Hristovog.
-Kako se zoves, hodocasnice?
-Jakov Djordjevic-odgovorih i posle mojih reci monasi se izgubise iz mog vidokruga.
Nesto mi je govorilo da ostanem tu i cekam nesto ili nekoga. Nije proslo ni pet minuta, kada se na vratima crkve pojavi isti monah i pokaza mi da ga pratim. Moja garderoba je malo odudarala od ambijenta u crkvi. Majica „Polo Sport“ i parfem iste marke su se kosili sa mirisom sveca i kamenim zidovima ukrasenim obelezjima templarskog bratstva. Miris zidova mi je bio poznat. Prosli smo kroz dve uze prostorije i napokon usli u Veliku salu na cijem sam kraju primetio tri obrisa, trojice vitezova u, kako sam na prvi pogled zakljucio, drevnoj uniformi vitezova Templara. Prisao sam blize i primetio da sa moje desne strane kleci covek, ogrnut belim plastom. Dosavsi na metar od njega, on se uzdize I bejah srecan jer prepoznah svog ucitelja. Radovao sam se kao malo dete. On je bio krajnje ozbiljan. Odveo me je do male odaje, koja je u stvari samo jedan paravan I rekao mi da skinem pantalone, majicu I cipele. Zatim mi je dao togu sive boje, veoma tesku, papuce od pre deset vekova, bar su mi tako izgledale, I rekao mi da to obucem i obujem. Uradivsi to, uhvatio me je za ruku. Prisao je sada monah sa crnom togom. Pitao me je:
-Brate Jakove, zelis li da budes deo ovoga doma?
-Zelim.
-Kako zelis, brate Jakove?
-Isto onako kako su me braca Vitezovi cuvali na mom putu do ovih odaja; verno, iskreno I sa spremnoscu da za iste dam svoj zivot.
-Znas li sta ovaj dom cini posebnim?
-Strogost I pravila.
-Predajes li im se?
-Da.
Zatim me obojica uhvatise za podlaktice i privedose ispred trojice vitezova. Ucitelj mi bez glasa objasni da kleknem na desno koleno a da ruke stavim na levo. Sve je bilo zadivljujuce istorijsko a najautenticnija bejahu tri viteza ispred mene. Na njima je bilo sve onako kako sam u svim templarskim knjigama video, kako sam ih na filmovima video, sa razlikom sto je ovo ispred mene bila stvarnost.
Naizmenicno su me pitali niz obrednih pitanja, koja ostaju samo meni I prisutnima poznata.
Na kraju je usledilo pitanje:
-Zelis li da budes Vitez Jerusalemskog Reda?
Pre nego sto sam odgovorio, pred ocima mi se ukazase svi detalji moga hodocasca; Reinigue, Elche, Carrús, Roslin…
-Zelim-glasno odgovorih.
U tom momentu pridjose obadva monaha, moj ucitelj I sva tri viteza. Svi se ogrnuse belim plastovima sa crvenim krstom na sredini. Izvukose maceve iz korica, podigose u vis, gledajuci u njihove vrhove I istovremeno kao navezbano ih naslonise na moju glavu, obrazujuci tako krunu. Ocitase nekoliko puta “Ocenas” I jos nesto, vrlo kratko, na jeziku koji nisam razumeo. Desni vitez nesto izusti, opet na nerazumljivom jeziku I udari me prilicno jako macem u desno rame. Drugi vitez to isto uradi na levo rame. Treci, sredisnji, blago spusti mac na moju glavu I izgovori “Ave Marija”.
Bio sam mokar, znojav, od uzbudjenja, treme, nekog straha, pozitivnog….
Ucitelj me podize I dade mi beli plast sa crvenim krstom na desnoj strani. Pokaza mi kako da ga obucem. Jedan od vitezova mi pridje i dade mi mac. Rekao je:
-Ovim macem ces da stitis svoju porodicu, svoje bratstvo, prijatelje, Hriscane i nehriscane i nikada ga neces upotrebiti u
ime zla. Pravoslavni Brate Jakove, neka ti je casno clanstvo u nasem Redu.

… negde u Nemackoj, 23. decembra 2006. godine
    Lezim  na podu svoje radne sobe, prekrstenih nogu, sa rukama pod glavom i gledam u mac okacen na zidu. Ono sto je nekada postojalo, postoji i danas. Do kraja zivota sam pocastvovan sto pripadam bratstvu kome su pripadali veliki de Mol, de Pejen i svi oni koji su ga do dana danasnjeg cuvali i ucinili besmrtnim. Mac, koji mi je dodeljen, je u sebi cuvao duh svih tih ljudi. U to sam siguran. Na njegovom bodezu je bilo ugravirano moje ime i datum prijema u red Templara. Po ko zna koji put sam prisao i pomirisao ga. Bili su to zidovi Roslinske kapele…
                   
O ljudima …
Kad su ljudi nerazumni i nepoverljivi koristim tri igre rituala;  ritual objasnjenja, ritual ubedjenja ili ritual citanja, tj. da napisem pa da sami procene.
Sa nerazumnima je lako. Kazem im sta god hocu; istinu ili laz, njima je svejedno. Glupost je njihovo oruzje za duhovno samoubistvo.
Nepoverljivima uvek slazem; i to mnogo; da bi prihvatili polovinu. E, ta polovina je za njih istina, a  za pisca masta.
Razum, Bratstvo, Ljubav prema covecanstvu i lepa rec je ono sto mene i tebe, Citaoce, veze.
… i predjoh kilometre tragajuci za odgovorom; prespavah na mestu gde se najspokojnije spava, Bog mi podari zdravlje, Sveti Nikola srecu na putu, a Sveti Djordje da istrajem.
… i istrajah!

Jakov Djordjevic, Stuttgart,  Jul, 2007. Godine