Ima jedan grad; kao da je zabranjen a nije, kao da je obican a nije, kao da je iz proslosti a opet nije. U njemu zive ljudi, zene, deca; rade, uce, grade, secaju se, obnavljaju i cuvaju tradiciju njihovih predaka i prethodnika. I skoro sve je svakodnevno i obicno kao i svakom drugom gradu, osim cestih prolaznika obucenih u sivkasto-bez tunike i cuvara reda koji izgledaju nekako moderno a opet viteski kao pre nekoliko vekova. I jos nesto … moze se reci da taj grad nema ni ime. Taj grad skoro da nema ni saobracaja. Svi koji dobiju dozvolu da ga posete moraju da parkiraju na prilicno velikom parkingu koji se nalazi na juznom ulazu u GRAD VITEZOVA.
Smejao sam se pet minuta kada mi je prijatelj rekao da me vodi u grad Vitezova. Pitao sam, u sali, moram li da ponesem mac i stit, na sta mi odgovori da se uozbiljim. Inace, taj isti, moj prijatelj je penzionisani oficir Legije stranaca. Posle 18 godina provedenih u Legiji, penzionisan je sa cinom generala. Na putu kroz uspavana Francuska sela, izmedju ostalog rekao mi je:
-Kada sam potpisao list na kome je pisalo da sam od 1. Maja 1990 godine penzioner, General Janusevski me je pitao: „da li brate Gerharde zelis da ides kuci ili zelis da do kraja svog zivota, sluzis, radis i zivis za bratstvo Reda Vitezova Templara i preselis se u oblast Provance?“
-Dragi moj brate, generale, najuvazeniji staresino i prijatelju moj; ja u Nemackoj imam prijatelje, imam ih mnogo, mnogo godina ih nisam ni video. Neki od njih misle da nisam ni ziv. Zelim da idem i pokusam, u ne bas tako stare dane da osnujem porodicu. 45 godina mi je i osecam da bih se u toj sredini odlicno snasao.
Tako je i bilo. Dosao je u Nemacku u Stuttgart, grad u kome je se rodio, zavrsio skolu za bankara i iz koga je onda na nagovor prijatelja, zeljan avantura, sa 27 godina, otisao u Legiju stranaca. Bese to drugi grad od onoga koga je ostavio. Cak ni prijatelji ne behu tamo gde su se rastali, ni njihova skola nije postojala. Ali, brzo je se privikao na sve sto je novo, a bese ga dosta.
Jedan od skolskih drugova, jedini covek sa kojim je se tukao kao srednjoskolac zvao je se Albert Zigler. Nasli su se u  kuglaskom klubu gde su nekada zajedno ubijali vreme. Albert je i dalje posecivao klub i bio jedan od stalnih gostiju sto kod nemaca ima posebno znacenje i naziva se „Stammgäst“. Albert primeti da Gerhard na sakou nosi znacku, simbol reda Vitezova Templara.
-Da li si i za to imao vremena u Legiji?
-Znas sta ovo znaci?
-Da.
-Pa i Legija i Templari su neka vrsta viteskog reda, samo sto…
-Samo sto u Legiji ima svakojakih. Jel to hoces da kazes?
-Pa, na zalost, u pravu si, ali ne sasvim. Desava se da se u Legiji krije neki okoreli kriminalac, mada to nas I nije interesovalo. Poslednjih godina se dosta promenilo. Stroga su pravila I kriterijumi oko uslova prijema, tako da ne moze bilo ko da udje unutra. Ranije je bio raspad.
-A Templari?
-Mi smo posebno drustvo Templara. Ne pripadamo ni jednoj od opstepoznatih obedijencija. Zovemo se “TEMPLI ORDI”. Zasnovani smo na tradiciji brata Beranze Sonijera I prici iz Ren le Sato-a. Njegova porodica je se po njegovoj smrti preselila na teritoriju Provance I sagradila prve kuce. Danas je to postao grad. Mi smo drzava u drzavi, imamo svoju policiju, ogradjeni smo, nesto nalik na zamak samo sto je to sve malo vece I za ulazak u grad posetioc treba posedovati dozvolu. Malo manja procedura od dobijanja vize. Imamo blizu 1000 stanovnika, ljudi, zena, dece. Oficiri koji su odsluzili svoj rok a ne zele da se vrate u svoju drzavu ili pak nemaju nikoga, sto je veoma cest slucaj, odlaze da zive tamo i osnivaju porodice.
-Pa od cega zive? Od penzije?
-Da, od penzije koja lepo zvuci, kada su u pitanju oficiri. Ostali clanovi su sasvim normalno zaposleni ili u gradu ili van njega. Mada, imamo I skole, prodavnice I … hej pa to je grad od 1000 ljudi. Imamo sve. Ja nisam hteo da ostanem tamo, mada je predivno. Sve malo izgleda istorijski. Tu sam 1980, po povratku iz Zaira primljen u red Templara. Dosta oficira je u redu.
Albert nije dosadjivao sa pitanjima mada je bilo ocigledno da Gerhard uziva pricajuci o svom bratstvu. Rastadose se a Gerhard ne primeti Albertov prsten sa Templarskim krstom.
Albert i ja smo clanovi iste Slobodno zidarske loze „Stein“. Albert mi je ispricao sve o svom drugu do najsitnijih detalja. Pozeleo sam da ga upoznam i moj brat to ucini u najbrzem mogucem roku. Nadjosmo se u maloj kafanici “Sankristei”. Posle bas dugog razgovora dogovorismo se da prilikom sledeceg njegovog putovanja u Provance, obavezno povede I mene.
Blizila je se jesen. U to vreme bas I ne volim da budem u Stutgartu jer je kisno, a i znam da ce Gerhard po njegovoj prici, bas u to vreme morati  da ide do Provance. Sve obaveze sam stavio na „STANDBAY“.
    Gerhard bese odusevljen mojim interesovanjem za red Templara. Jednom prilikom mi je rekao:
 -To je nesto mnogo starije od jednog takodje diskretnog drustva koje se zove Slobodni zidari ili Masoni. Mora da si cuo za to.
Bio sam u dilemi da li da mu priznam da sam Mason, ali sam, ipak, odlucio da precutim.
-Da cuo sam. Oni nesto petljaju sa svetskim politicarima, ako se ne varam….- pravio sam se neupucen.
-Neee, to ti je organizacija koja od dobrih ljudi pravi jos bolje; najprostije receno. Ima ih u svakom gradu ali su zatvoreni za javnost jer se svakojaki lezilebovici I negativci raspituju I prete da svojim clanstvom ocrne sliku Masona u svetu. Nemaju veze sa politikom. I religija je takodje strogo, strogo zabranjena.
Bilo mi je drago sto je prilicno upucen u neke bitne stvari po pitanju Masonerije, i izdrzah da se ne odam.
-Kad idemo u Francusku?
-Obecao sam ti i obecanje cu ispuniti. Mislim da cu morati tamo da budem za 15-ak dana, pa ako si spreman…
-Ako treba, odmah…
-Ne budi nestrpljiv, nego prodji malo internetom po stranicama koje govore o Templarima, da ne ides neupucen.
11. Septembra 2000 smo se zaputili prema Francuskoj vinskoj oblasti Cotes de Provance. 20.000 hektara po vinovom lozom je bio spektakularan prizor za mene. Pre par godina sam isao na predavanja o vinu kako bi bio upucen u ono sto jedino od alkoholnih pica konzumiram. Profesor, cijeg se imena ne secam, nam je rekao da, ako dobijemo nekada priliku, obavezno posetimo oblast Cotes de Provance, I pogledamo kako se to pravi najbolji Rose na svetu.
Svuda oko nas, I sa leve I sa desne strane bile su plantaze vinove loze. Svaka plantaza je imala par liftova kojima se lakse do glavnog puta spustalo grozdje, odakle se tovarilo u kamione, traktore I druga vucna kola. Pitao sam Gerharda da li cemo ikada stici, jer mi se putovanje ucinilo beskrajno dugo.
-Ja sam jednom lezao u rovu 17 sati; gladan, zedan a ne smem da se pomerim. Da sam dao znak da sam ziv bio bih ubijen od strane jake lokalne bande koja je ratovala u Zairu za svoje licne interese. Budi strpljiv, mlad si!
Ucutah i za nekih sat i malo vise nadjosmo se na vrhu omanjeg brdasceta na kome Gerhard zaustavi auto. Izasli smo.
-Vidis li tamo u daljini, levo, nesto nalik na satelitsku antenu?
Zagledah se i videh veliki beli tanjir koji u stvari nije bio satelitska antena vec veliko, moderno postrojenje koje sluzi za absorbovanje Sunceve energije.
-Ja vidim samo solarni prijemnik „Apollo“ proizvod firme Bosch!-napravih se pametan, kroz salu.
-Jugo-tako me je cesto oslovljavao Gerhard-jel vidis I desno “solarni prijemnik “Apollo” proizvod firme Bosch”?-ljuto I kroz salu, istovremeno, me upita.
-Pa ko ga nebi video.
-Izgleda da sam stvarno omatorio. Pa ja to jedva primecujem.
-Krstenica, krstenica moj Gerharde.
-A da li bi ti da se ja i ti takmicimo ko pre stigne do Apollo-a?
-Ma necu. Do tamo ima sigurno 2 kilometra.
-Dobro, mladicu, snago, onda slusaj- povrati stari prijateljski ton-Time se u gradu Vitezova sve napaja. To im je izvor elektricne energije I poklon je od Francuske vlade. To je prva stvar sto ovaj grad cini neobicnijim od svih gradova u kojima si do sada boravio.
-Idemo, ne mogu da iscekam da udjem unutra.
Isli smo, lepo sredjenim, seoskim putem. Sa desne strane je se nalazio zid visok oko 20 metara, slican velikim zidovima koji dele autoputeve od naselja kako bi ih zastitili od gasova i buke. Bio je to zid Grada Vitezova. Negde i negde su jasno bile vidljive zastave sa obelezjima Templara. Napokon stigosmo do kapije. Pomislio sam, u prvom trenutku, da stojim ispred kapije srednjovekovnog zamka ali kada pridjoh primetih da je to metalna konstrukcija sa mnogo kamera, koja je sa strane do ulice bila vise od pola ustakljena tako da unutra nista nismo mogli videti osim nasih odraza u njima. Skroz levo se otvorise manja vrata I pridje nam covek koji bio ovako obucen: Bez kosulja, kratkih rukava sa braon lakovanim uprtacima, braon cipele, bez pantalone, kapa kao sto je nose legionari ali ona svecanija, na njoj krst, Templarski. Kravata je bila braon sa malim jedva primetnim templarskim krstom. Sa desne strane je bio pistolj a sa leve Mac sa belim rukohvatom. Primetio je da ga posmatram sa cudjenjem, dok je ispitivao da li su moji dokumenti u redu.
-Izvolite prodjite i zelim vam lep i prijatan boravak-rece na Francuskom i otvori nam kapiju.
Kapija je se otvarala bas kao u srednjem veku ali u unutrasnjost grada. Odmah sa desne strane je bio veliki parking. Tu smo ostavili auto I prijavili da cemo se zadrzati dva dana. Kada sam izasao iz auta I pogledao u pravcu grada sve me je podsetilo na film cijeg naslova ne mogu da se setim ali bili su tu ljudi koji nekud idu, nesto rade, sve vrvi od zaposlenosti…. Dosta njih je vozilo bicikle. Auta nigde nije bilo, a ulice su siroke kao I u “ostatku sveta”. Predivne kuce, starog stila su se nizale sa leve I desne strane. Ulice su oivicene simsirima. Bilo je jos dosta zelenila. Staze za pesake, za bicikliste ali I za automobile. Pitao sam sto ce im staze za automobile, na sta mi Gerhard odgovori da je to samo za dostavna vozila, sto sam i pretpostavljao. Na jednom uzvisenju je mala crkvica koja nosi ime Beranzea Sonijera.
-Zar je i Sonijer svetac?
-Nije ali ako on  nije zasluzio ko je? Mislim, kada je u pitanju ovaj grad.
Boze, pomislih u sebi, mozda je ovde sakriveno „ono“ sto je Sonijer pronasao i cime je napravio jednu istoriju, uzdrmao svet i mnoge naucnike ostavio u nedoumici. Zasto bi bilo ovoliko straze, kamera… zasto bi to bila drzava u drzavi, ako u njemu „nema nista“. Ali to do sada nikome nije poslo za rukom da otkrije pa verovatno nece ni meni. Zato se predadoh prelepom I neverovatno prijatnom ambijentu grada Vitezova, kako ga obicno nazivaju oni koji su za njega culi. Isli smo stazom koja je vodila pored vec pomenute Crkve I izlazila u strogi centar. Sve ulice, sa svih ulaza, juznog, zapadnog, severnog I istocnog, su se slivale u centar. Gerhard me uhvati za ruku I rece polutiho:
-Ti bese Ortodox?
-Da, na Srpskom se kaze “Pravoslavac”.
-Tesko mi je da to izgovorim, ali nije bitno, dodji ovamo-i drzeci me za podlakticu dovede me do male kapele, Pravoslavne. Cekao je na moju reakciju.
Zapalio sam dve svece prekrstio se i ubacio par metalnih novcica u srebrnkasti pehar pored.
-Ona prva crkvica je bila Katolicka. Ima jos dve. Jedna je Evangelisticka a jedna je „nasa“, ako tako mogu da kazem, Templarska. Ona je najveca i nalazi se u strogom centru. Videces, prelepa je.
Isao sam za njim kao dete u zemlji cuda i bacao pogled levo-desno. Usli smo u jednu zelenu kucu na duz, sa plavim prozorima. Setih se da sam tako nesto video na jednoj razglednici. Bio je to Hotel ili bolje receno, malo veci Pansion. Uzeli smo dve sobe i ostavili stvari. Bilo je vec 4 sata popodne. Po tom smo se uputili kod njegovog prijatelja koji je zaposlen kao nastavnik u lokalnoj skoli. Cekao nas je na terasi svoje kuce. U krilu su mu bile dve macke, koje je videvsi nas morao da probudi. Samo su se spustile na drvenu terasu i nastavile da spavaju. Bile su mi zanimljive. Nastavnik jos zanimljiviji. Nosio je sive lanene bermude, i kosulju od slicnog materijala.
-Juce sam slomio naocare, ali ako se ne varam to je moj drug Gerhard. Dosao je kako je I obecao; stari moj dobri Gerhard-pozdravise se srdacno-a ko je mladi gospodin?
Predstavih se I sedosmo na terasu o kakvoj sam uvek sanjao. Do sada nisam video nista da mi bude nezanimljivo.
-Srbija, je li?
-Jos uvek Jugoslavija-rekoh-ali ako da Bog, a dace, bice ponovo Srbija.
-Bice, bice, ako vi niste zasluzili da imate ono sto je vase od postojanja, niko nije. Strpljenja i sve ce doci na svoje mesto. Rat, losi politicari i losa propaganda vas je unistila. Moglo je to drugacije da se odradi.
Odgovorih, standardno, da znam o cemu se radi ali da sam suvise mali I nebitan da bilo sta promenim.
-Male i nebitne ljude niko ne posmatra i zato oni mogu najvise i da ucine za svoj narod. Ali ako se posle ucinjenog dela pokazu, sve je propalo. Vidis li ovog mog brata, Gerharda? Dogurao je do Generala samo zato sto nikada nije pravio cuda, nego je bio najobicniji medju obicnima. I sto je najbitnije, preziveo je.
-Da mi sada neko kaze da ponovim taj zivot, pobegao bih da me nikada niko ne bi nasao. Sva sreca je da sam jos ziv-sa uzdahom izgovori Gerhard.
-Pa, kako ti se svidja u ovoj nasoj drzavi?
-Jos uvek sam pod utiscima i jedva cekam da obidjem ceo grad. Bicu tu jos i sutra ceo dan pa cu valjda uspeti.
-Ma imas vremena. Sutra pre podne vas pozivam da dodjete u skolu I da pogledate kako smo je renovirali. Sada je to prava visa skola. Sve je novo, samo je ime ostalo staro.
-Kako se zove skola-upitah.
-Zak de Molaj. Znas li ko je bio on?
-Znam, znam. Prilicno sam upucen u Templarstvo-Gerhard me pogleda zadovoljno, i zakljuci da sam, izgleda, vrsljao po internetu, kako mi je rekao, da ne bih dosao neupucen.
-Pa ako ste za limunadu, mozemo do „Potkovice“ mog omiljenog mesta. Nije daleko, a I ja od kako sam sám, vise se hranim I sedim po restoranima nego li kuci. Dosadno je nekako.
Kasnije mi je rekao da mu je supruga umrla pre pola godine. Radila je zajedno sa njim u skoli, kao uciteljica.
Odosmo do „Potkovice“. Drveni restoran sa panjevima umesto stolica, veliki drveni stolovi, bez carsafa a jedino sto nije bilo drveno i sto je malo odudaralo od ambijenta bese moderan klima-uredjaj iznad ulaza. Limunada se sluzi u staklenim casama ali oblozenim drvetom. Primetio sam da neki ljudi, izgleda, takodje posetioci, piju vino iz srebrnih casa, nalik na male pehare. Bas mi je izgledalo viteski.
Jos jednu neverovatnu stvar sam uocio; na meniju pica jedna vrsta kafe je bila „Balkanska kafa“. Narucio sam odmah; i bila je to  prava nasa kafa. Pogledao sam dalje meni sa picima. Imalo je 20 vrsta piva, 38 vrsta vina, 17 vrsta kàfa, raznorazne limunade, sokovi, kabeze, mlecni napitci I vecina od toga su domaci proizvodi. Ovo bratstvo je 1970 godine napravilo pivo “Rene Anzujski” sa templarskim krstom kao zastitnim znakom. Pre par godina je se pojavilo na trzistu jedno isto dizajnirano pivo samo sa nazivom “Malteser”.
-Pa mladicu, imas li ti kakvog interesovanja za nase bratstvo ili si samo kao I mnogo drugi ovde turisticki?
-Pa nije da nemam, ali mislim da je sve ovo od mene veoma daleko. Imam porodicu u Nemackoj, Srbija me ceka da se jednog dana vratim pa zapocinjati nesto ovde, u ovom raju, je za mene nezamislivo. Ne razumite me pogresno ali ko ovde pocne da zivi i navikne se, ne verujem da bi mogao na nekom drugom mestu na svetu da se snadje.
-U pravu si, mada nisi jos sve video. Tek ces da razmisljas tako. Ovo je grad u kome nema kriminala; ovo je grad u kome su svi skolovani. Imamo 411 porodica. Nemamo skupstinu, parlament, izbore, mnogo birokratije i slicne gluposti. Sve to obavlja, mnogo prostije I pametnije nase bratstvo TEMPLI ORDI. Nas gradonacelnik je nas veliki kancelar. Ja sam ti nesto kao ministar za skolstvo i prosvetu. Kineski predsednik Ho Si Min je jednom prilkom, davno, pitao Jugoslovenkog predsednika Tita:
„Koliko Jugoslavija ima stanovnika“?
Tito mu odgovori:
„22 miliona“.
„Uh, blago vama, vi se svi poznajete“-dodao je Ho Si Min.
-Tako ti je i sa nama, svi se poznajemo.
U tom momentu nam je prisao jedan mladji covek, tridesetogodisnjak, rekao bih, predstavio se kao Filip i seo za sto. Konobar je, ocigledno, znao sta ovaj pije i done mu Pivo pomesano sa limunadom. Rece da to u ovakvo vreme, najbolje osvezava.
-Filip je nas svestenik. Mlad, ambiciozan… u stvari bio je ambiciozan dok nije dosao ovde na sluzbu. Posle mesec dana je odlucio da dalju sluzbu provede ovde. Svi smo ga zagotivili a skoro ce se i ozeniti. Samo sto zenu treba ubediti da ostane ovde.
-To nije tesko verujte mi. Vec sam joj objasnio o cemu se radi. Njen otac je geolog i posecivao je nase plantaze prilikom nekih ispitivanja, pa joj je i on rekao da je u pitanju raj na zemlji.

Oduvek mi je bila zelja da spavam na nekoj terasi, da to bude neki etno predeo, da me produde ptice, da se ujutro ne probudim prehladjen i da cim ustanem popijem domaci sok od Zove. Da se cuda nalaze na putu obicnih judi uverilo me je jutro 12. Seprtembra 2000. Nastavnika sam jos pred spavanje zamolio da rashladi sok kako bi ujutru bio deo kompletnog rituala I onoga o cemu ceo zivot sanjam. Sebi sam pred spavanje rekao: sad mozes, sad uzivaj!
Kad sam se probudio bio sam mladji za par godina. Da je to tacno bio sam siguran I kada su me za doruckom Nastavnik I Gerhard upitali:
-Yugo, sta je sa tobom bilo?
-Izgledas kao beba!
Nikada ali, sigurno nikada nisam i necu tako lepo, spokojno i dobro spavati, kao tada. Bio sam siguran da se nalazim u raju. Posle dorucka …
ah da, dorucak … Rekose mi domacini da medju Legionarima vlada jedno nepisano pravilo kada je u pitanju ishrana.
-Ovako ja volim da doruckujem, a ti izvoli jer ima bas raznovrsnih …
-To sto ste vi skockali, tako lepo, u vas tanjir cu i ja-prekidoh ga.
-E pa vidis: Ovo ti je mesavina Mediteransko-Spanske kuhinje. Sunka je Spanski Serano, sir je Grcka Feta, masline dobijamo iz Italije i sve to malo posolis, prelijes maslinovim uljem, malo bibera i pre svega toga jedna  „Grapa“.
Bilo je ukusno nema sta i sasvim dovoljno, mada sam ja, Balkanac, navikao na hleb. Gerhard mi rece da ovakav dorucak nema takav ukus ako se jede sa hlebom.
-A cega se to Legionari drze kada je u pitanju hrana-pitah, da ne zaboravim.
-A da; ako jedes piletinu osecaces se kao pile, lak, samo sto ne poletis; ako jedes teletinu osecaces se jak, spreman i izdrzljiv a ako jedes svinjetinu osecaces se bas kao svinja. Svinjetina zamara, mozak ti sporije radi i zato je mi ne koristimo u nasoj ishrani. Jedino ako nema nista drugo, ali takvih momenata, hvala Bogu, odavno nema-sa osmehom mi objasni nastavnik.

Posle DVE Grape sam zamolio Gerharda da me odvede do Templarske crkve i do plantaza sa kojih potice legendarno vino „Cote de provance“.
Crkva vitezova templara je nosila jos jedno ime koje sam dobro poznavao. “Ig de Pejen”. Crkva nije bila nesto narocito velika ali je bila savrseno gradjena. Kako sve do sada nisam smeo da fotografisem zamolio sam Filipa, svestenika koga sam vec prethodnog dana upoznao, da mi dozvoli da fotografisem bar stari templarski simbol lobanju sa dve ukrstene kosti, koji je se nalazio na podu crkve u centralnom delu.
-Nisi ti jedini koji ce imati ovu sliku. Dosta njih je fotografisalo bas ovaj simbol. Predivno je uradjen.
U meni proradi crv sumnje, nesto avnturistickog i po malo filmskog pa se u sebi zapitah: “Boze, da se ispod ovog simbola ne krije blago Beranza Sonijera”?
Uozbiljih se i vratih u stvarnost.

Filip mi objasni da su se tako obelezavali Templarski grobovi. Bejah i dalje uctiv, saslusah ga, mada sam sve o tome znao.
Sa leve strane je stajalo uzvisenje na kome su bili “zaledjeni” macevi vitezova koji su sagradili ovu velelepnu crkvu. To je u Templarskim crkvama obicaj I malo je graditelja koji to nepisano pravilo ne sprovode u delo. Kompletna crkva je bila od mermera bele boje. Samo pojedini detalji su bili modro plavi ili u bordo-braon nijansama. Filip je pokazivao sve sa takvim odusevljenjem dok ga ne prekide poziv jednog od sluzbenika u crkvi.
Ne zeleh da mu smetam pa se sa Gerhardom uputih do plantaza. Prolazeci kroz „grad“ primetih mnostvo lepo sredjenih kuca sa malim basticama ispred ulaza i raspolozene ljude, zene i decu ispred. Zavideo sam im. Setih se guzve u Milanu pre pola godine kada sam bio u poseti kod prijatelja. On mi rece da zivi kao u raju. Setih se mog poslednjeg boravka u Beogradu kada je na par metara od nas klinac, sesnaestogodisnjak pucao u coveka jer mu ovaj nije dopustio da preko reda sipa gorivo u auto. Setih se Jove ciganina, multimilonera koji nije pet godina znao da mu je tevizor u boji i da njegov hiper-skupi BMW ima 6 brzina. Setih se moga druga Sebastijana koji mi rece da je Berlin centar sveta i da on neprimecuje 177.000 turaka koji zive tu oko njega. Napokon, setih se svojih reci da je Stutgart najbezbedniji i najmirniji grad na svetu. Doduse, to nisam ja zakljucio, to je javno na televiziji u nekom kontekstu pomenuto ali sam ja to bas bukvalno shvatio i stalno potencirao.
Vrhunac svega je bilo jezero; doduse malo ali za 411 porodica i preveliko. Nisam pitao da li i jezero nosi ime nekoga od poznatih Templara. Zadivljen nisam nista pitao. Seo sam na kamen gledao lepotu i slusao tisinu. Prekide je Gerhard.
-Vidim da uzivas, ali moramo da nastavimo. U „knajpe“ (maloj, neuglednoj kafanici) kod plantaze nas ceka jedan moj prijatelj. Posle nekih 15 minuta hoda stigosmo do ulaza na prvu plantazu. Bilo ih je 12. Ispred svake po „knajpe“ da se radnici odmore i okrepe dusu. Usli smo I odmah spazih coveka odevenog kao da je “pao s´Marsa”. To je Gerhardov prijatelj. Njihov pozdrav je trajao malo duze. Zove se Moritz. Garderoba mu je bila bas cudna. Crno odelo na pruge na ovoj vrucini I ne ide bas ali … Cipele su bile bas one prave “simike” kako smo ih nekada nazivali. Siguran sam da su mu prsti bilibili ukrsteni kako bi svih pet stalo u onaj vrh. Kais mi je licio na onaj, kod nas nekada jako popularan na kome je pisalo „Savez izvidjaca Jugoslavije“. Pantalone su mu bile tako uske da sam siguran da ga ne bih mogao ustinuti a bela kosulja zakopcana do poslednjeg dugmeta mu nije dozvoljavala da slobodno pomera glavu u svim pravcima,  napred a i nazad. Bio mi je smesan ali veoma komukitavan tip. Rece mi da on nije u nikakvom bratstvu ali da je nadaleko poznat majstor za pravljenje vina. Cudak kao i svaki genije. U tom momentu udje Gospodin koji nas je sacekao na kapiji prilikom dolaska ali ovoga puta u civilnom odelu. Sede sa nama i rece nam da mozemo da ostanemo do sutra, do podne ako zelimo. Red I pravila se moraju postovati.
Gerhard i njegov prijatelj mi pokazase jos malo plantaze pa krenusmo. Nasalih se I rekoh Gerhardu da sa plantazama I nisam bas odusevljen jer je ceo Stutgart okruzen plantazama na kojima se gaji jedna od najboljih sorti vina u Nemackoj.
-Onda vrati tu flasu vina koju ti je poklonio Moritz –uzvrati mi istim, saljivim tonom Gerhard.
U povratku kroz “grad” jos jednom “pokupih” slike neobicno prostih I lepih kuca, ljudi i okoline. Trebace mi. Svet u koji se vracam je takodje stvarnost ali malo ruznija.
U kuci kod nastavnika drustvance bese vec zaselo. Vino je na stolu a ispred svakoga po porcija sitno seckanog Ementalera posutog sa maslinovim uljem I biberom. Svi se smeju. Razlog je taj sto je nastavnik od Ementalera mislio da je Feta. Da … prekljuce je slomio naocare. Pridruzismo se veselom drustvu i ostasmo do ponoci uz vino i lake price ljudi koji su videli gde djavo spava. Jedan od njih, crnac, mi pruzi noz, nalik na „perorez“ sa urezanom krunom na rukohvatu i rece mi:
-Mozda nikada ili retko se srece neko za koga na prvi pogled mozes da kazes da je „covek bez greske“. Posle 5 sati sedeljke i razgovora sa tobom ja po prvi put u zivotu imam taj osecaj. Ovo mi je poklonio jedan poznanik u Alziru pre mnogo godina. Svako ima svoj Gral. Ovo je moj Gral i tebi ga poklanjam. Zivi sa njim jedno vreme, on ima dusu, veruj mi. Dobro pazi kome ces ga ti pokloniti. Ako ode u pogresne ruke, nije vise Gral.
13. Septembra 2000. Godine, u podne sam izasao iz raja.
Kada dodje penzija, dolazim ovde da pravim vino i da mi onih preostalih 11 do 25 grama kosmicke energije, koju ljudi nazivaju dusom, ovde izadje. 

Jakov Djordjevic