| Br:.J. - Jakov Toroman |
|
Tako je bar razmišljao Jakov Toroman, jevrej, rođen 6. aprila 1911 godine u selu Gornja Gorevnica, 12 km udaljenom od Čačka. Već sa 14 godina je počeo da izučava zanat kod poznatog krojača, gazde Simeona Miloševića. Za neke više i skuplje škole roditelji nisu imali para, ali biti primljen kod Sima je bilo, skoro, ravno fakultetu. Taj će sigurno kasnije otvoriti svoju radnju, biće cenjen jer je Simov učenik i budućnost će mu biti zagarantovano dobra. I bila je. Već u 21. godini Jakov otvara svoju radnju u centru Čačka, zapošljava 6 mladih i dobrih radnika i postepeno postaje gazda. Nikako se ne oseca gazdom, ali taj mu je čin nadenula čarsija i za takvoga je i važio. Upoznaje ljude van Čacka, sa njima sarađuje, odlazi na poslovna putovanja, vraća se sa novim idejama, pametniji, još motivisaniji za posao, zapošljava još radnika i od sebe pravi čoveka od ugleda na jednom posebnom nivou. U 25-oj se ženi i dobija sina, Davida. Časteci društvo, tim povodom, u kafani „Zelengora” Jakov je održao kratki prikladni govor, koji su pomno pratili i drugi gosti gradske kafane. Rekao je: - Draga moja Braćo, prijatelji, znani i neznani, 5 godina sam pešačio, svakodnevno, od Gorevnice do Čačka. Nikada nisam ni pomislio „da li će to meni ikada da se isplati”? Želeo sam samo da budem u društvu vrednih ljudi; vrednih u svakom pogledu. I uspeo sam. Kafanom se prolomi aplauz, a Jakov skide šesir i nastavi: - Uspeo sam da obezbedim sebi naslednika - na to se nasmejaše svi u kafani. - Uspeo sam da izborim borbu sa ženinim roditeljima, jer znate da sam ja jevrej, uspeo sam da od moje sirotinje dam i drugima, da budem srećan što to radim, da budem dobar majstor, bar se nadam da sam dobar, i…….. - tu zastade. - Šta je Jakove, šta nisi uspeo pa ti je teško da prelomiš preko jezika? – dobaci neko u šali. - Ma, to nisam ja uspeo, uspela je moja žena…. uspela je da rodi luftona. U isto vreme kada Jakov izučava zanat, 1400 km dalje, zapadnije, Obe Fliger, pravi, pravcijati Švaba iz Eslingena, završava vojnu akademiju. Postepeno se penje kada su u pitanju činovi, pa za nepune tri godine dobija čin kapetana nemačke armije. Rat je na pomolu, a Obe Fliger je u životnoj nedoumici. MORA da služi zemlji i vojsci, dao je zakletvu, a ŽELI da služi Bogu i narodu, jer je i njima dao zakletvu. U vojsci je imao čin kapetana, a kod Boga i naroda stepen majstora. Rat je počeo. Jakov je porodicu sklonio u selo, tako da je mogao lakše da se organizuje kada je u pitanju radnja i radnici, kojih je u tom momentu bilo šezdeset i troje. Ipak, radnju je morao da zatvori, radnici su se podelili na četnike i partizane, a jedan od njegovih bivših radnika je postao jedan od najodanijih okupatorskih saradnika. Zvao je se Radonja Luković. Ko god mu je u proteklih 20 godina stao na žulj, bio je prijavljen nemcima kao potencijalna opasnost. Jakov i Radonja su bili od retkih Čačana koji su znali po malo da govore nemački. Radonja ga je jedno vreme zvao Bratom i ako nisu bili u nikakvom krvnom, a ni ideološkom srodstvu. Kada je zbog krađe izbačen iz Jakovljeve radionice, postao je neprijatelj broj jedan svim radnicima, a i samom gazdi Jakovu. Saradnja sa Nemcima je bila idealan način da se svima osveti. U oktobru 1943. Jakov biva prijavljen nemačkom SS-u. Njegov privremeni stan biva raskomadan. Masonske regalije bivaju spaljene, a Jakov uhapšen i sa još dvadeset uglednih Čačana sproveden u logor na Banjici. Za koji dan ih očekuje put u nepoznato. Jakov ništa ne progovara od momenta kada su pred njegovim očima zapalili sve ono što mu je u životu neizrecivo značilo. Uspeo je da sakrije jednu sliku. Esllingen, April 1943. Obe je bio upoznat sa Hitlerovim stavom prema Slobodnim zidarima. Neoženjenom, bez roditelja, je bilo svejedno kako će okoncati; ili kao oficir na nekom frontu ili kao pogubljeni Mason od strane Hitlerovih fašista. Postao je fašista. Bio je srećan sto neće ići na front, već „samo” na jug Nemacke, u Dahau. Biće zapovednik straže u logoru. Masonerija je u vreme rata, u Nemackoj, bila uspavana. Manfred Köpke, Obeov majstor je rekao: - Brate Obe, jedna je stvar koju od tebe očekujem; očekujem da ćeš se uvek i na svakom mestu vladati svojim zdravim razumom, razumom jednog slobodnog zidara. 6 zelenih kamiona, punih jevrejskog zivlja, je se primicalo logoru. Tek je bilo svanulo. Spalir vojnika je organizovan od ulaza u logor do posebnog dela koji su nemacki vojnici nazivali „plaza”. I po zimi i po kisi logorasi su morali u tom delu da budu odeveni samo u donji ves. Jakov je sedeo u trecem kamionu. Desna ruka mu je skoro uvek bila u dzepu kako bi mu blize bili njegovi najmiliji; slika na kojoj su on, žena i sin. –Sto sam živeo, živeo sam, ovo je kraj. Da li samo mi jevreji i pre kraja vidimo kraj? Da li je to meni deda stalno govorio? Da li smo mi stvarno od Boga prokleti zbog sake zlatnika?- pitao je samog sebe. -Schnell, schnell- čulo je se sa svih strana. Bili su sprovedeni u jedan deo gde su im dali sapune. Vode nije bilo nigde na vidiku. Hrana, stao to bese? Od Banjice do Dahau-a je prošlo mesec i nešto malo vise. Jakov je bio jako oslabio ali jedino što se na njemu nije promenilo bio je pogled i glava koja je bez obzira na torturu i beznadje stajala uspravno. To nisu primecivali samo logorasi, to je primetio i covek u oficirskoj uniformi, sa cinom kapetana, Obe Fliger. Primetio je da je se jedan logoras izdvajao drzanjem; aristokratskim, nepokolebivim….. bas kao da je pomiren sa svojom sudbinom, i to malo preostalih dana želi da bude onakav kakav je bio ceo zivot. Posle mesec dana Obe je izdvojio 5 logorasa i odveo ih do kancelarije. Sa svakim ponaosob je razgovarao. Još jednom je se uverio da Jakov nije „običan Jevrejin”. Pitao ga je: - Šta krijes u dzepu? - Sliku svoje žene i deteta - na razumljivom nemackom odgovori Jakov. - Šta si radio u Srbiji pre hapsenja? - Bio sam krojac. - Samo? Gde si naucio nemacki? - Imam prijatelje, Nemce. - Zar je moguće da Jevreji i Nemci budu prijatelji? - Oni su mi vise od prijatelja, oni su mi braca. Obe je gledao u Jakova punu minutu ne trepnuvsi, a zatim rekao: - Možeš da ides, sledeći - viknuo je. Obe Fliger nije bio fasista po ubeđenju. Bio je samo profesionalni vojnik koji se bori za egzistenciju u vremenu koje ni jednog coveka nije znalo pametno da poduci. A i kako bi jedan mason mogao da razmišlja na način kako su razmišljali napaljeni fasisti. Posle prvog razgovora sa Jakovom, u Obeu se nešto desava. Neprijatno mu je bilo sto je morao da ga pita „Zar je moguće da Jevreji i Nemci budu prijatelji”? U poslednjem 7. odelenju su bili smesteni logorasi koji će ubrzo biti likvidirani. Da se dodje od 1. do 7. odelenja treba da prođe 4 meseca. Jakov je se nalazio u sektoru „E” sto je odgovaralo 5-om odelenju. Posle 7 dana Obe je, opet, na razgovor pozvao Jakova i još dvojicu logorasa. Interesovao ga je samo Jakov. Oslabljen, izgladneo, teško je isao ali jedino što se nije menjalo bio je stav ponosnog coveka. - Vas dvojica će te da pocistite sve oko moje i susedne barake a ti ostani ovde- i uhvati Jakova za ruku. Nije mogao da veruje, šta radi. To je bilo strogo zabranjeno; bilo kakav kontakt sa logorasima. - Hoćeš caj - upita ga? Jakov odmahnu glavom. - Posmatram te već danima. Drugaciji si od ostalih logorasa. - Svi ćemo isto da zavrsimo, sto znači da smo svi isti. - Bio si bogat u civilstvu? - Da,prijateljima. - Mislim materijalno? - Radio sam koliko sam mogao. U grob ne može ništa da se ponese. - Ta doskocica postoji i u Nemackom jeziku- dodade Obe.-Jesi li bio zadovoljan zivotom, poslom….? - Svoje novce sam uzimao sa ponosom jer sam znao da sam ih zasluzio. Obe se trze, unezvereno, pogleda kroz prozor da vidi šta rade druga dvojica logorasa, pridje Jakovu i ponudi mu cigaretu. - Ne, hvala, ne pusim. Obe zapali cigaretu i rece mu da može da ide. Za nepunih 20 dana Jakov je presao u sektor „G” iz koga se ide u smrt. Znali su to svi logorasi, mada su se do zadnjeg momenta nadali cudu. Jakov je sedeo naslonjen uza zid. Desna ruka mu je kao i uvek bila u dzepu. Malo dalje od njega sa druge strane trostruke zice stajao je Obe Fliger. Kao da je i dalje posmatrao samo njega. Jakov je polako izvadio i drugu ruku iz dzepa, ukrstio prste i istinski poverovao u cudo. Mason moli za pomoć samo kada mu zivot visi o koncu. Upravo je to radio. Samo je mason mogao prepoznati znak koji je Jakov napravio. Covek koji ga je danima posmatrao, bio je izbezumljen, odusevljen, zatecen, nervozan….. ,da li je moguće”?…..pitao je se. Isti dan Obe Fliger je pozvao Jakova da mu nosi neke stvari do kamiona. Seo je sa njim u prikolicu i uputio se do Feldkirhena, seoceta gde je Obe živeo. Izneo mu je stvari i posao natrag u kamion. Obe ga uze za ruku i rece da ostane jer treba da pocisti njegovu kucu. Vozacu pokaza da ide. Čim su usli u kucu, Obe skide rukavice i iznenadjenom Jakovu steže ruku. Jakov ga je gledao, ne verujuci šta se desava. Iz pozdrava je shvatio da je i Obe mason. Izmenise sifre, prepoznase se i Obe mu izne svoj plan. Pobeci će zajedno u Madjarsku a zatim u Jugoslaviju. Među stvarima koje je Jakov izneo iz kamiona bila je uniforma Nemackog generala koju je Jakov morao obuci kako bi bez problema dosli do Jugoslavije. Obrijan, sređen, nahranjen u uniformi je izgledao kao pravi Nemac. Obe mu pokaza kao treba da se ponasa, osnovne stvari, pokupise bitno za put i uputise se, Obeovim autom, uskim seoskim putem, prema Minhenu. |
Takva magla zaslužila bi, jedino, epitet „Londonske magle”, ali pošto je zaslepila oblast nadomak Minhena, tačnije tada omanji gradić Dahau, mogao bi čovek slobodno reći „Bavarska, prokleta magla”. Prokleta, zato što je u prokleto vreme na prokletom mestu depresivne logoraše pravila još depresivnijim i beznadežnijim.